Nadjoh se, tek iz zafrkancije, u društvu novih, meni nepoznatih ljudi. Kreativci, umetnici. Zanimljiv soj.
Blaga nelagoda s početka, pri upoznavanju, proširila se postepeno spoznajom, da sam tu pozvana ciljano, da zabavim društvo svojim prisustvom, jer autsajdera je uvek zgodno imati u poznatom kružoku . Ne zna interne fore, možeš da ga prozivaš, a da i ne ukapira, a i ako se desi da je bistar pa ukapira, zabole te. Prvi put se vidite i nije ti blizak. Dakle, jeftin je.
Prihvatih nelagodu kao sopstveni izbor, što i jeste bio, šćućurih se iza osmeha i plave kose, čekajući prvu priliku da se izvučem i zbrišem.
Tada sam čula kako me domaćin ponovo “predstavlja “ kao “ćerku Braće Bajić” .
Fora stara koliko i ja. U postpubertetskim danima prestala sam zbog nje da se nerviram i počela i sama da se zezam na svoj račun. Valjda dodje sa zrelošću. Nije me ni danas iznenadila.
A onda sam, u metežu glasova i smeha oko sebe, začula devojačko snebivljivo : “A ko su Braća Bajić?“
I taman zaustih – a Umetnik 1 će: „ Ne znaš ko su Braća Bajić? Pa najviša zgrada u Pirotu je nazvana po njima!“
Uz osmeh ponovo zaustih – a Umetnik 2, koji je za to vreme na svom telefonu već pronašao njihovu pesmu, okreće ekran ka devojci i kaže :“ Evo vidiš, to su pevači koji pevaju u narodnim nošnjama!“
Ostadoh zatečena sopstvenim nedostatkom snage.
Jer, kako devojci 90tog godišta, i onim duhovitima, da objasniš vrednost 1.000.000 (million) prodatih primeraka za samo jedan singl, u vremenu bez marketinga.
Kako da objasniš, koliko je snage trebalo poneti svoje umetničko ime “ Braća Bajić” u doba komunizma.
Kako da objasniš, da je postojao neko, ko je za svojih 50 godina rada, na svojim putovanjima sakupio 12.000 narodnih izvornih pesama, koje nigde nisu objavljene.
Da su ljudi, u selima oko Knina, pored uramljene slavske slike, držali sliku Braće Bajić.
Da objasniš, da jednom nije bilo “blam” voleti svoju zemlju i slušati njenu izvornu muziku.
Eto, to su Braća Bajić.