Nadjoh se, tek iz zafrkancije, u društvu novih, meni nepoznatih ljudi. Kreativci, umetnici. Zanimljiv soj.
Blaga nelagoda s početka, pri upoznavanju, proširila se postepeno spoznajom, da sam tu pozvana ciljano, da zabavim društvo svojim prisustvom, jer autsajdera je uvek zgodno imati u poznatom kružoku . Ne zna interne fore, možeš da ga prozivaš, a da i ne ukapira, a i ako se desi da je bistar pa ukapira, zabole te. Prvi put se vidite i nije ti blizak. Dakle, jeftin je.
Prihvatih nelagodu kao sopstveni izbor, što i jeste bio, šćućurih se iza osmeha i plave kose, čekajući prvu priliku da se izvučem i zbrišem.
Tada sam čula kako me domaćin ponovo “predstavlja “ kao “ćerku Braće Bajić” .
Fora stara koliko i ja. U postpubertetskim danima prestala sam zbog nje da se nerviram i počela i sama da se zezam na svoj račun. Valjda dodje sa zrelošću. Nije me ni danas iznenadila.
A onda sam, u metežu glasova i smeha oko sebe, začula devojačko snebivljivo : “A ko su Braća Bajić?“
I taman zaustih – a Umetnik 1 će: „ Ne znaš ko su Braća Bajić? Pa najviša zgrada u Pirotu je nazvana po njima!“
Uz osmeh ponovo zaustih – a Umetnik 2, koji je za to vreme na svom telefonu već pronašao njihovu pesmu, okreće ekran ka devojci i kaže :“ Evo vidiš, to su pevači koji pevaju u narodnim nošnjama!“
Ostadoh zatečena sopstvenim nedostatkom snage.
Jer, kako devojci 90tog godišta, i onim duhovitima, da objasniš vrednost 1.000.000 (million) prodatih primeraka za samo jedan singl, u vremenu bez marketinga.
Kako da objasniš, koliko je snage trebalo poneti svoje umetničko ime “ Braća Bajić” u doba komunizma.
Kako da objasniš, da je postojao neko, ko je za svojih 50 godina rada, na svojim putovanjima sakupio 12.000 narodnih izvornih pesama, koje nigde nisu objavljene.
Da su ljudi, u selima oko Knina, pored uramljene slavske slike, držali sliku Braće Bajić.
Da objasniš, da jednom nije bilo “blam” voleti svoju zemlju i slušati njenu izvornu muziku.
Eto, to su Braća Bajić.
To zlatno i optimistično doba Jugoslavije – krajem 60tih i početkom 70tih, kada je sve bilo u usponu, imalo je i svoju drugu, mračnu stranu. Nju nisu videli ni osećali svi. Oni poslušni, koji su poštovali sva pravila komunističke...
Na omotu ploče, koju su snimili kao instrumentalni solisti na frulama, Toma i Andrija nosili su izvornu narodnu nošnju svog kolubarsko-valjevskog kraja. Specifičnost te nošnje, ogledala se u šajkačama, koje su bile crne boje. Kada je...
1963.godine, Skoplje je pogodio razorni zemljotres. Preko 1.000 ljudi je poginulo, više od 3.000 povređeno, a oko 200.000 ljudi ostalo je bez vlastitog doma. Cela Jugoslavija bila je potrešena tragedijom makedonskog naroda. U znak...
Moj otac i moj stric, rodjeni su u srcu Šumadije, u selu Jabučje kod Lajkovca. Muziku su voleli od malena i obojica svirali frule. Nakon završene škole, zaposlili su se u Beogradu i postali članovi Kulturno umetničkog društva “Đoka...
Tih godina u Jugoslaviji, pravoslavna crkva bila je na potpunom udaru režima. Bila su zabranjena krtštavanja dece, crkvena venčanja, slavljenje slava… Sve to, smatralo se žalom za kraljevinom ili poistovećivanje sa četničkim...
Nakon pobede komunizma, nacionalizacije imovine, i progona na Goli Otok, iz zemlje je emigrirao veliki broj visoko obrazovanih ljudi. Tokom tog perioda, dijaspora je bila odbačena, osamljena i ogorčena. 60tih je, sa kulminacijom...
’67. mojim roditeljima dogodila sam se ja. U našem stanu, u ulici Kralja Milutina na Slaviji, održavale su se probe pred snimanja i nastupe. Naš dom bio je uvek pun, veseo i bučan, a mama je znala da kaže, da sam tokom njihovih...
Nadjoh se, tek iz zafrkancije, u društvu novih, meni nepoznatih ljudi. Kreativci, umetnici. Zanimljiv soj. Blaga nelagoda s početka, pri upoznavanju, proširila se postepeno spoznajom, da sam tu pozvana ciljano, da zabavim društvo......
