I pored krutih standarda i pravila, koja su važila u to vreme, pesme koje su Andrija i Toma pisali za druge pevače, doživele su veliki uspeh. Postali su jako traženi kao autori.
Međutim, činilo im se, da bi oni sami, najbolje “doneli” te pesme u onom, toplom duhu srpske “dvojke”, u kom su ih i napisali.
I onda su rešili da se odvaže.
Otišli su u Zagreb i zakucali na vrata urednika “Jugotona”, Milorada Gavrilovića.
Pesme su mu se neobično dopale. Rekao je da “prosto mirišu na selo”…
Uveo je Andriju i Tomu u studio i izdejstvovao da početni tiraž bude 10.000 ploča, što je za početnike bio presedan u toj muzičkoj kući.
Vratili su se u Beograd, pesme su počele da se emituju na radio- stanicama, a oni su čekali reakciju.
Nakon nekoliko dana, Andriju je pozvao Dragomir Ristić iz “Jugotona” i samo što nije plakao. Žalio se da ga muzičari i kritičari pozivaju telefonom, da ga priupitaju – ko su mu ta “Braća Bajić” i da je napravio životnu grešku što je dozvolio da se takve pesme snime…
“Brate, propali smo”- rekao je Andrija Tomi. ”Obrad i Dragomir će dobiti otkaz u “Jugotonu” zbog nas…”
Nakon ovog razgovora, tata i stric danima nisu mogli da se sastave od brige.
A onda je usledio drugi šok.
Opet ga je telefonom pozvao Ristić i rekao: ”Andrija, hoćete li ti i Toma, meni i Obradu da platite jedan gala ručak? Upravo su mi iz “Jugotona” javili, da je ceo tiraž vaših ploča rasprodat i da štampaju novi od 50.000 primeraka. Postali ste “Jugotonovi” ekskluzivci!”
