Tih godina u Jugoslaviji, pravoslavna crkva bila je na potpunom udaru režima. Bila su zabranjena krtštavanja dece, crkvena venčanja, slavljenje slava… Sve to, smatralo se žalom za kraljevinom ili poistovećivanje sa četničkim pokretom.
Pravoslavna crkva, bila je mnogo jača u dijaspori, gde se nalazilo mnogo Srba, koji su nekako uspeli, da se posle rata domognu inostranstva.
Mnogi u zemlji su, u stvari, bili protiv komunizma, ali je svako javno iznošenje neslaganja sa režimom bilo isto što i smrtna kazna ili bar zatvor, nemogućnost da se dobije radno mesto, i tretirano kao državna izdaja.
Po povratku Braće Bajić sa turneje po Kanadi, podigla se poprilična prašina u zemlji bratstva i jedinstva, gde je jugoslovenstvo bilo jedina dozvoljena religija i u kojoj se, i onda, uspeh teško praštao.
Ali avaj, Kolubara je reka čudnovata… Ćuti, tija, i miruje, dok odjednom ne nabuja i poplavi…
Nedugo nakon povratka, Bajići su bili pozvani u Benkovac, na proslavu u crkvenoj porti, povodom 200godišnjice ustoličenja Simeona Končarevića, episkopa dalmatinskog, najzaslužnijeg za očuvanje pravoslavlja u Dalmaciji.
Njih dvojica i četvorica članova orkestra, leteli su avionom do Zadra, gde su ih na aerodromu dočekali organizatori sa 6 automobila i 6 devojaka u srpskim narodnim nošnjama. Tako su ih, svakog zasebno, dopratili do porte u kojoj ih je čekalo 7.000 ljudi. Malo je reći da je bilo veličanstveno…
Ovo je bio ozbiljan udarac u stomak tadašnjoj vlasti.
U prvom narednom broju časopisa „TV Revija“, izlazi članak pod naslovom „ Kad kanarinci grakću“, autora Zorana Predića.
Bio je ovo prvi čin, kojim je u tadašnje političke krugove unešeno predubedjenje da su Bajići nacionalisti.
https://www.youtube.com/watch?v=MRcII_VRQ5c
